Концерт посвећен успомени на Зорана Ђинђића
Не драматизујте превише, то нема везе са умрлом принцезом. Тако је Равел објаснио наслов своје Паване за умрлу инфанткињу, додајући да су му се само допадале како те речи звуче када се изговоре. Сигурно ће вам се допасти и како те ноте звуче. Са нашом обоисткињом Сањом Ромић изводимо светску премијеру Концерта за обоу и оркестар Нимрода Боренштајна. Враћајући се на почетак 20. века, у време када је нестајао романтизам, а почињали импресионизам и експресионизам, настала су знаменита остварења Дебисија, Фореа и Сибелијуса о несрећној љубави Пелеаса и Мелизанде, према Метерлинковој драми. Њима се придружује и Шенбергова симфонијска поема исте садржине. Она заокружује програм ове вечери који свирамо као успомену на Зорану Ђинђића. За пултом поново стоји млади ирански диригент Хосеин Пишкар.
Клавирска музика Мориса Равела (1875-1937) заузима истакнуто место у његовом целокупном опусу. Поред два клавирска концерта компоновао је и велики број комада за овај инструмент. Павана за умрлу инфанткињу је младалачко дело за соло клавир Равела, настало током његових студија 1899. године на Париском конзерваторијуму у класи Габријела Фореа посветивши је мецени Принцези де Полињак. Након великог успеха премијерног извођења шпанског пијанисте Рикарда Вињеса 1902. године, композитор је, као изузетан оркестратор, дело прерадио за симфонијски оркестар. Та верзија је први пут представљена јавности 1910. године.
Део наслова упућује на церемонијални плес у лаганом темпу који се играо на шпанском двору, али по композиторовим речима нема везе са умрлом принцезом, него су му се само допадале те речи како звуче када се изговоре. Меланхолија и носталгија прожимају овај комад у античком стилу којим доминира експресивност, а чија популарност траје до данас.
Стваралачки опус британског савременог композитора Нимрода Боренштајна (1969) обухвата преко стотину дела и укључују балетску, оркестарску и камерну музику, као и остварења за глас и соло инструменте. Последњих година је написао велики број дела по поруџбини која су снимљена и изведена у престижним дворанама и на фестивалима широм света, од Ројал фестивал хола и Краљевске оперске куће у Лондону до Сале Гаво у Паризу, Концерхебауа у Амстердаму, Градске дворане у Хонг Конгу и Карнеги холa. Међу извођаче његове музике убрајају се Владимир Ашкенази, Паскал Роже, Дмитри Ситковецки, Квартет из Кремоне, Филхармонија оркестар, Оксфордска филхармонија, Израелска камерата и др. Као диригент Боренштајн је објавио ЦД издање са Филхармонија оркестром и наступа у Великој Британији, Немачкој, Бугарској, Финској и Италији.
Концерт за обоу и оркестар, Легенда, написан је за обоисткињу Сању Ромић, 2023. године уз подршку компаније Бифе Крампон поводом 100. годишњице Београдске филхармоније. O томе је Боренштајн рекао:
„Фасциниран сам и инспирисан концертaнтном формом која укључује елементе симфонијског принципа што нуди безбројне могућности развијања симултаних музичких линија међу којима се издваја деоница солистичког виртуозног парта. Сматрам да је виртуозност не само могућност да неко свира брзо и тачно, него што је још важније, да испољи мајсторство боја, нијанси и индивидуалност тона. За мене је солиста метафора људског бића и желим да развијем солистичку линију у стилу позоришног монолога и дијалога (са оркестром) у којима главни лик открива своје најинтимнија осећања и мисли. Насупрот свим мојим другим концертантним делима која су написана у четири става, овај концерт има два става.“
Извођења симфонијских поема Рихарда Штрауса која су започела 1892. године у бечким круговима изазивала су сензације. Млади композитори међу којима је био и Арнолд Шенберг (1874-1951), окупљени око Александра Цемлинског, заклетог „брамсијанца“ поштоваоца апсолутне музике, направили су заокрет својим композиторским тенденцијама и посветили делимичну пажњу програмској музици. После неколико, мање успешних покушаја на том пољу, Шенберг је на предлог Штрауса, 1902-1903. године уместо опере коју је првобитно планирао, компоновао симфонијску поему за коју је, као и многи други аутори попут Дебисија и Фореа, инспирацију пронашао у Метерлинковој драми Пелеас и Мелисанда.
Окосница приче о Пелеасу и Мелисанди је љубавни троугао. Голо наилази на Мелисанду приликом лова у шуми, и помаже јој у невољи. Они се венчавају, али се убрзо потом Голоов млађи полубрат Пелеас и Мелисанда заљубљују једно у друго. Разоткривши њихову везу, Голо у налету љубоморе убија Пелеаса, а Мелисанда умире на порођају.
Шенбергов музички језик је у стилу позног романтизма, на самој ивици експресионизма. Један став форме који сажима сонатни облик и сонатни циклус прати радњу љубавне драме кроз интродукцију (сусрет и венчање Мелисанде и Голоа), Scherzo (Мелисанда губи венчани прстен и заљубљује се у Пелеаса), Adagio (њихов растанак и љубавна сцена; Голо убија Пелеаса) и Финале (смрт Мелисанде).
Даница Максимовић
